четвртак, 01. март 2012.

Стојан М. Јакић

Стојан М. Јакић

ЈУЛСКИ УСТАНАК 1941.

Није било тежијех злочина,
Да се памти и да књиге пишу,
Погибију човјечанства вишу,
Ка' кад бјеху фашистичке силе
У крв људску страшно угазиле.
То цијело човјечанство кошта,
Јер крв своју проли ни око шта.
У те страшне дане и времена
Страдала су словенска племена,
Јер аждаја фашистичка љута
Словена је хтјела да прогута,
Да не пјева словенског пијевца,
Ни ко чита Горскога вијенца,
Да им земља опусти цијела,
Да Марксова не читају дјела.
У те дане ми, Југословени,
Тај јуначки народ и поштени,
Од фашиста бисмо покорени
Због издаје и колоне пете,
Јер сретоше фашистичке чете.
Четрдесетпрве у априлу
Тада нашу отаџбину милу
Предадоше Бранковићи наши,
Управљачи „мудри" великаши,
Који златом напунише касе
А народне издадоше масе;
И народну сваку тековину
Предадоше Риму и Берлину
За миљарде марака и лира
А нека их, срамота их била,
Што свој мили народ издадоше
И слободу своју продадоше.
Краљ и влада оде пут Лондона,
Оставише петнаест милиона,
Свог народа да се мучи мука
И душманска да га бије рука.
Оставише на путу војнике
Побацаше тужне рањенике.
Не гледају да рањене спасе
Властодршци само мисле за се,
Да им касе не пропадну блага,
Па војничка нек се руши снага.
Новац који не понесе влада
Запалише код Никшића града,
Да се не би народ користио.
Тај је владар слабо промислио,
Те се банка назвала пећина
И зато је страдала већина.
Команданти, старе војсковође,
Од њих многи иностранству пође.
Јединице своје оставише
Неће им се ни вратити више,
Они отуд из свијета пазе
Како Њемци јадни народ газе.
Милан Недић у Београд оста,
Да дочека тог великог госта,
И открије сва народна добра
И он себи згодно мјесто пробра.
Са собом је уставио Дражу —
Обојица с Њемцима се слажу,
И на њине захтјеве пристају
Да им војску цијелу предају.
А злогласни Павелићу Анто
Од Хрватске отвори им врата;
Црне Горе Ђукановић Блажо,
Од Србије и Милан и Дражо.
А на јадни народ и државу
Великаши не окрећу главу.
Гријех на њих и на њине душе
За крв што нам фашисти просуше.
Тако земља оста покорена
А народна добра разорена
Гдје су била војна слагалишта,
У пустима нема нигдје ништа.
Што би ратне спреме и оружја
То све војска приграбила туђа.
А фашисти Рима и Берлина,
Што дођоше, 'вамо из даљина,
Сташе људе бити и хватати
И на сваке муке ударати.
Људе бију и у ропство воде,
Наше сестре за њине господе.
Пљачку гоне а руше имања —
Такве војске нигдје од постања.
Историја није запазила
Да је таква војска долазила,
На планине високог Балкана
Као тијех несрећнијех дана.
Мало чедо од пола године
Од њих није могло да почине,
Но и њега из бешике баче,
А за њиме јадна мајка плаче.
То се мора помињати дуго
А ја сада да пређем на друго,
Да достојне дигнем споменике
За народне љуте мученике,
Који мушки, у најтеже дане,
Устадоше да свој народ бране,
Јер је ово важно споменути
И на ово пажњу окренути.
Народ виђе да изгуби наду
И у краља и његову владу,
Да се нико о њему не брине,
Да му ланце и окове скине.
Ил' да траже преко савезника
Да се звјерства не праве толика.
Тад јуначка народна Партија,
Коју слави нова историја.
Тај поштени Савез комуниста -
Дјело њино вјечно ће да блиста,
Јер животе не жалише своје
Да фашизму у ропству не стоје.
Партија се на састанку згласи:
Само борбом може да се спаси!
Партија се истакнула јавно
За то дјело велико и славно.
Све народе позва и удружи
Да фашизму као роб не служи,
Без обзира вјере и Партије —
Она право не руши ничије,
Сви у борбу са окупатором,
А никога не позива зором.
Свак на доброј вољи нека служи
Да се своме народу одужи.
А још прије но у борбу пођу
Друга ТИТА узеше за вођу,
Јер слободу изнад свега воли
А срце га за народом боли.
Он познаје стазе искушења,
Носилац је правде и поштења.
Он је свога цијелог вијека
Борио се за право човјека.
А радне људе васпитава
Савјете им и упутства дава.
То народне масе усколеба:
— Смрт фашизму — чује се до неба.
С друге стране народу слобода,
Та парола по народу хода,
Устадоше намучена лица
Стиснутијех радници песница,
Погурени, уморни сељаци,
Омладина и отмени ђаци.
И јуначке другарице наше
К'о војници у редове сташе,
И поштени школовани људи,
Да ви'ш чуда народ се пробуди,
Иза тешког и дубоког санка,
Ево, друже, НАРОДНОГ УСТАНКА'
Но да видиш сад шта даље бива,
У чем ратна улога почива:
Нема народ оружја ни хране,
Чим да села и градове бране.
Видиш људе, и голе и босе,
По двојица једну пушку носе!
Једу лишће с буковијех грана,
Нема хљеба по двадесет дана!
Без тенкова и без авиона
Да се боре против милиона...
Ни топова што руше градове
Који битке одлучују нове;
Нит' имају телефонских жица,
Нит' имају радио станица.
Нема, друже, лагума ни мина,
Нит' имају паклених машина.
Нит' средстава кад би било негдје
За потребу да се вода пређе,
Ни превоза, ни техничких справа,
Ни никаквих ратнијех средстава.
Ал' имају најбоље оружје,
То што ништа не отимљу туђе,
Да рођену своју груду брани
Од фашиста и других немани.
Опјевати добро не умијем!
Нигдје војска застајала није
Док дођоше до Југославије.
Ту се војска спреми и одмори
Партизане мисли да покори.
Кад се из те кренуше станице,
Загазише у српске равнице,
Похиташе у правцу запада
А од југа стотину хиљада,
Талијана што с Либије бану,
Па брзином муњевитом плану.
Нигдје нема брда ни главице,
Нити има горе ни планине
Јединице да не дођу њине.
Нит' пећине у подземљу није
Да се у њу тужна нејач скрије.
И тамо их зликовци пронађу,
Тешко томе кога они нађу,
Имали су за то калауза
Ту су јаме и сад пуне суза.
Иде војска силна и бијесна,
А земља им мала и тијесна,
Па ваздушне запливале лађе
Из којијех сто громова гађе:
Налијећу пламене олује,
Стоји писка под каменом гује,
Ни она се нигдје склонит' нема
А природа ћути и дријема,
Препало се цв'јеће и дрвеће
Да ледено доба доћи неће,
Па се живот на земљи мијења
А ломе се брда од стијења;
Ал' то није ништа друго, брате,
Но то силне двије војске рате:
Партизани своју земљу бране,
А фашисти бију и тамане,
Све пред собом и руше и газе,
Пале куће куда наилазе;
Старе људе у кућу затвори
Па их онда на ватри сагори.
Од стра, мајка своје чедо баца,
Пиште мала дјеца без отаца,
Па ту дјецу покупе по трави
И бензин им посипљу по глави,
Па их онда шибицом запали.
Стоји писка јадне дјеце мале,
Тако пиште све док не сагоре
Гријех тешки пао на злотворе.
Кад бих њине злочине набраја
Не бих никад дошао до краја,
Нити могу од бола ни јада
Помињати ко је како страда
А то лако описати није,
Ни за неке главе паметније.
То крваве бјеху позорнице
Поља равна људске костурнице,
На та страшна људска разбојишта
Не бијаше без лешева ништа.
Партизани гину и Нијемци
А падају у боју стријелци,
Мртви леже нагрђена лица,
Пребијених руку и вилица,
А многога разнијеле мине,
Разбацани људи ко трупине.
Кад се војске ударају двије
Таквог боја нико гледо није;
Ни Косово није томе равно,
То се памтит' не може од давно;
Ни у боју Руса ни Јапана
Није било таквога поклања.
Ни, што кажу, крвава плијена,
Нити борба до данас ниједна.
То се чудо чуло на далеко,
А посматра из свијета неко,
Какву борбу воде партизани,
Гдје је страшан покољ и мегдани;
И мисију упутише главну
Да Титову види војску славну,
Која чуда од јунаштва ствара
А фашизам руши и обара;
И да с Титом воде разговоре
Да се сложно до побједе боре.
Сваког дана борба и поклање,
И дан и ноћ све једнако стање.
Уморене војске обадвије
А примирја међу њима није,
За четири крваве године
Нико није знао да почине.
Нит' се борци уморити знаду,
Нити борбу прекинути даду,
Нит' спречају ледови нит' зиме,
Нит' се могу помирити с тиме,
Док побједу неко не добије,
А то лако издржати није.
Фашистичких седам офанзива
Није лако да је човјек снива .
А како је било партизану
Дочекати на дугу мегдану,
И толику борбу поднијети
И побједу славну донијети.
То је војска на свијету прва,
Што уништи седам офанзива
Под командом великог маршала,
Друга Тита — нека му је хвала.
Кад он тако мудро руководи
И свој мили народ ослободи,
Па у ропство туђе не допаде
Но фашизму ногом на врат стаде.
Мисија је савезничка била
Једне битке гдје се крвца лила,
И гледала та ратна чудеса
Гдје је пламен свеза до небеса.
И у томе ратном окршају
Молили су Тита за предају.
Стјуарт капетан овако је река :
..Овдје жива не оста човјека!
Нико неће дознати о нама
Но нас звјерке вући по горама...
Ја сам био на Ламанш каналу,
У жестокој борби и мегдану,
И на друга велика бојишта,
Ал' ме до сад не препаде ништа".
Рече Тито савезнику своме,
На бојишту и мегдану томе:
„Не бој ми се, мили савезниче,
Моја војска из народа ниче!
Народна се војска не предава,
Но свој народ брани и спасава;
Ко погине погинуће славно,
Побједу је извојеват' главно.
Моја војска прокрчиће путе..."
Тито ране ту задоби љуте,
Напред иде ништа га не боли,
Пролетере храбри и соколи...
„Напред, моји храбри пролетери".
Фашистичке већ бјеже звијери.
Усред тога боја и мегдана
Смрт је срела Стјуарт' капетана,
А Дикен је допануо рана.
Ту је спомен ост'о на вјекове
За далеке нараштаје нове,
Да се прича о партизанима
Док је људи и док је свијета.
Они за та јунаштва велика
Споменице носе од челика,
И на много другијех мегдана
Тешкијех су допадали рана,
А многи је на бојишту оста.
А јунаштва учинише доста,
И велике муке поднијеше,
Ал' побједу славну однијеше.
И велика правда услиједи -
Партизанска војска побиједи,



Нема коментара:

Постави коментар