петак, 02. март 2012.

Мићун Павићевић

 
 
ГРУЈИЧИЋА МАРА


Прије зоре и прије свитања,

Прије сунца и прије раздања,

Поранила дична Црногорка,

Баш ђевојка Грујичића Мара,

Мила сестра Митра Барјактара,

Уранила, ватру наложила,

Почистила кулу и авлију,

Отворила демирли капију,

Погледала гори и облаку,

Гора ћути, а облак се мути.

Не зна млада када ће сванути!

У кућу се млада повратила,

А стара је мајка опазила,

Па је својој кћери говорила:

„Кћери Маро, што ти се не спава,

Је ли тебе забољела глава?

Ил' ти, младој, крвца узаврела,

Ил' те жеља за браћом пон'јела?“

„Мајко моја гуја из присоја

Ноћас на сан у кулу улеће,

И сави се мени око врата,

На грло ми ђердан распучила,

А на прси рану отворила,

И оба ми ока извадила.

Сан је страшан, к'о да бјеше јава,

Чини ми се да још гуја спава

У њедрима на мојим прсима...

Мила мајко, ти ми сан тумачи,

Љута гуја што на сану значи?“

„Кћери мила, никад га не снила!

Страшном санку и црном уранку,

Лако ти се кћери досјетити –

Браћу твоју већ нећеш гледати!“

Цикну Мара, кроз плач проговара:

„Мајко, идем браћу да обиђем,

Да ја видим јесу ли нам жива.“

Стару мајку у руку цјелива,

Узе собом хљеба 'шеничнога,

Двије груде сира његушкога,

Једну боцу вина црмничкога,

У мараму два дуката веже,

А на ноге опанке притеже,

Па поскочи к'о лака кошута,

Преко поља и камена љута,

Док се спусти пољу у равници,

Па је ето варош Подгорици,

Упути се ка првој болници,

Пита момке, преклиње љекара:

„Знаш ли, брате, Митра барјактара?

Је ли дош'о ране да му видаш?“

„Драга сестро што за брата питаш,

Ја познајем своје болеснике

Нема Митра међу рањенике

Но ти иди Скадру и Брдици,

Тарабошу, високој главици

Тамо ће ти казати ратници,

Ђе је Митар у шанцу којему,

Тамо ће ти казати о њему.“

Мара ћути, а коб црну слути.

Ноћ је пала, киша прокапала

Уз планину Мара похитала,

Носи торбу на плећи широке,

А прескаче крше и потоке.

Брда хуче, а вјетар јауче,

Па се с вјетром Мара разговара:

„О ти вјетре, мој црни сусрете,

Знаш ли нешто ти за браћу моју,

Јесу л' пали у крвавом боју?“

Вјетар хуји, проноси страхоту,

Киша лије, одговора није!

Па се Мара с ноћцом разговара:

“Тамна ноћи што ровове скриваш,

Виђе ли ми иђе шест милих брата?“

Ноћ измиче, зора се примиче,

Мара зори у очају збори:

„Зоро златна, виђе ли ми брата?“

Зора трепти, а изгрија сунце

И затече Мару на врхунце

Тарабошу, скадарског чувара,

Ђе је многа мајка закукала.

Иде Мара од рова до рова,

Те преврће леше соколова!

Не би мајка ту познала сина

У гомили хиљаде лешина,

А трећега дана бијелога

Намјера је била нанијела

На рањена старца Милована,

Грднијех је допануо рана.

Вели њему Грујичића Мара:

“Добри старче, незнани јуначе,

Кажи мени твојијех ти рана,

Виђе ли ми ђе шест мојих брата

Шест унука Грујичић Милића,

Из маленог села Војинића?

Је ли њина застава панула,

Јесу ли је Турци уграбили,

Моме роду образ оцрнили?

Причај, стари, живота ти твога,

Историју боја крвавога!“

„Кћери драга, са Чева ђевојко,

Ево има три бијела дана,

Ја нијесам хљеба заложио,

Нит' студене воде окусио,

Па не могу грудима дисати,

А камо ли о боју причати!“

Кад то зачу Грујичића Мара,

Она скиде торбу са рамена

Те заложи старца Милована,

Заложи га хљебом 'шеничнијем

И зали га вином црмничкијем!

Кад се старац мало повратио,

Синуше му два ока у глави,

Поче причат' о борби и страви:

„У првоме боју и јуришу,

Кроз ватрену од олова кишу,

Кћери мила, хиљаде носила

Пануло је нашије јунака!

А од свијех нашијех барјака,

Први бјеше Митра, брата твога,

На висове брда крвавога!

Куд идаше, он барјак носаше,

На све стране Турке разгоњаше.

Докле Митра зрна погодише,

Митар паде, барјак му остаде.

Ал' ево ти твог брата Машана,

Па од Митра барјак прихватио

И на Турски шанац излетио,

Докле и он допануо рана!

Ал' ево ти твог брата Јована,

Узе барјак у бијеле руке,

Па к'о соко полеће на Турке

Док га жива посјекоше Турци,

Али барјак остаде у руци

Твог Стевана од шеснаест љета

Па кроз густу шуму бајонета,

С њим иђаше, браћу сокољаше!

Докле и он допануо рана,

Ал' ево ти твог брата Ивана,

Крсташ барјак узе од Стевана,

А у пратњи свог брата Богдана.

Не знам више шта је с њима било,

Јер ме турско зрно погодило...

То изусти а душу испусти.

Цикну Мара као гуја љута,

Па дохвати старчева ханџара,

У образ се њиме ударила,

Од образа крви наточила,

Па прихвати перо соколаово,

Књигу шара Грујичића Мара:

“Мајко стара, Митра барјактара,

Кад огрије сунце у поноћи

Онда ће ти Митар с браћом доћи!

Суво дрво лишће кад окити,

Тад ће ти се Мара повратити!“

Па дохвати старчева ханџара,

Живо срце у грудима распара...





Нема коментара:

Постави коментар