петак, 02. март 2012.

Нико Р. Вучинић

КОМЕСАР СА ЈАБЛАНА

Животни пут Веселина Лаловића (1914-1943.)



Гусле моје, залого јунаштва,

Историјо мушког прегалаштва,

Света химно с крвавог олтара

И Његош је за вас пјесме ствара!

Дивни звуци са вашијех струна,

Споменик су, признање и круна,

Оних што се са ропством не мире,

Код вас јунак никад не умире,

Нити изрод може да се скрије;

Само ова епопеја није,

Чудновата легенда и бајка

За подвиге Краљевића Марка

Кад је царске орао друмове,

Па дизао рало и волове

И са њима таманио Турке

Да не гоне рају на кулуке;

Ни јунаштво троглавог Арапа

Што му многи у тамници скапа;

Нити борба змајева и вила

Што је људска машта измислила;

Већ витешки учињено дјело

Што свједочи покољење цјело

За једнога прекаљеног борца

И ријетко дивног Црногорца,

Јуначкога и поносног сина

Лаловића, дичног Веселина;

Омиљеног ђака и студента,

Узданицу народног покрета.

Остао је узор своме крају

Како људи достојно падају,

Све је своје жртвовао снаге

За слободу домовине драге.

Потомак је витешкога паса,

Син ратника Лаловића Арса,

Што се клао око Скадра града,

Ма се није томе јаду нада,

Да се џаба на шанцима гори,

Да ће Скадар узет' Црној Гори.

Арсо мушки паде на мегдану

У једноме судбоносном дану,

На крвавој води Брегалници

Гдје су многи остали ратници,

У борбама противу Бугара,

Шта неслога међу браћом ствара!

Нек Бугарска своје вође пита

Крв толика зашто је пролита!

Чему таква политика води

Да се кољу словенски народи?!

Арсо понос јуначки цијени,

Своју главу скупо замијени:

Од његове пушке и ханџара

Плачу мајке несрећних Бугара,

С којима је остао у рову

Ка' Косанчић на пољу Косову;

Да се прича о његовом путу,

Но остави сиротињу љуту:

Двије шћери и супругу Плану,

Да кукају по селу Јаблану.

На кући се црни барјак вије

— Знак да у њој мушке главе није.

Посљедња се не угаси нада,

Огрија их сунце изненада

После тужних шест мјесеци дана

Роди сина Лаловића Плана.

Дом сиротни Бошковога Арса

Нађе мира, утјехе и спаса.

Двије сестре и басташна мајка

Подизаху малог једињака.

Од мајке је рано чуо Плане,

За крваве борбе и мегдане,

Куда су му војевали стари

Четовође — алај барјактари;

О другоме балканскоме рату,

Гдје је свога изгубио тату.

Слуша причу племенских јунака

За витеза Дрекаловић Марка,

Знаменити писац и војвода

Мријет' неће докле је народа.

Чује дивну пјесму од рођака

За Принципа босанскога ђака,

О његовом витешком плотуну

Који сломи аустријску круну.

Онда тешки наступише дани

И крвави сукоб оружани.

Сва Европа бјеше получена,

Аустрија на зло научена:

Уговоре склопљене минира,

Црногорске кланце окупира.

Три године зулума и ропства

Због туђега ћара и господства.

Колико су починили зала

Свједоци су стравична вјештала,

Свуд крваве јаме и гудуре

— Беч расадник европске културе!

Због његове освајачке ћуди,

Смрт нађоше милиони људи

Глад, мучење, бодљикава жица

И проклета шпањолска грозница,

Допунише јаде и несреће

Што се никад заборавит' неће.

Кад се ратни обрачун утиша,

Веселин је у школу отиша,.

И мајка је опремала сина

Пунанијех дванаест година.

Сестре су се намучиле двије

Да примјерном ђаку гимназије

Допремају одјећу и храну,

У сред зиме о Савином дану.

Оне прте кроз дивља беспућа

Гдје је гладним звјеровима кућа,

До студеног Колашина града,

Ту би хајдук под оружјем страда:

Наметена брда и долине,

Завијане високе планине,

Од снијега затворени пути,

А мраз као у Сибиру љути.

Да с' одужи њиховоме раду

Веселин им донесе награду;

На вријеме положи матуру,

Стече знање, углед и културу.

Поред школских књига и лектира

Поглед му је далеко допира

— Често чита марксистичка Дјела,

Она су га страсно занијела.

Затим пође војску да одслужи,

Обавезу свету да одужи.

Скрену пажњу на себе са знањем,

Истаче се људским понашањем.

Није било војника у школи

Да га друштво поштује и воли,

Но да такве симпатије стече,

Лаловићу бијаше најпрече

Политички окријепит' људе

Каквом циљу требају да жуде.

Чин резервног доби официра,

— Веселина највише нервира

Што човјека и његова права,

Старјешинска крутост понижава.

Нађоше му писма и прогласе

Који зову на побуну масе.

Лишише га официрског чина

И прогнаше поноснога сина!

Пет мјесеци дана у Оточац

Остао је мрки Црногорац.

Кад се војне казне курталиса,

Лаловић се на право уписа.

Тамо срете познанике старе

Комунисте, револуционаре.

Младост пуна полета и жара,

Под присмотром режимских чувара,

Са насиљем неће да се мири

Но идеје Лењинове шири.

Под терором војне диктатуре

Одреди их полиције јуре,

Па пуцају у групе студената

И у масу недужног свијета!

Ту се правда кундацима мрви,

А слобода потапа у крви.

Све у име Устава и круне,

И данас их многа мајка куне

Не зна сину гроба ни мрамора

По „милости" београдског двора!

Још трагови стоје по улица,

Опомињу на злочин убица.

Три године Веселин остаде

У редове смјеле авангарде.

Друг у правом смислу те ријечи

Зна да људску душу излијечи,

Да укаже на грешке и мане

И доследан у свему остане.

Он стварима даје праву мјеру

Што враћају у човјека вјеру,

Носио је идејне побуде,

Храбрио је и подстица, људе,

До побједе борбу да наставе

И развију црвене заставе...

Но Веселин и другима треба

— Њега тајна полиција вреба.

Чим га друштво на то упозори,

Отпутова родној Црној Гори.

Кад обиђе своју породицу,

У питому дође Подгорицу,

Да је центру слободарском ближе.

Но му позив за резерву стиже,

Да се јави војној јединици,

На врлетној албанској граници.

Ту је оста, три мјесеца дана,

На најљућем кланцу од Балкана.

Тада муња у Европу пуче

И црну јој кошуљу навуче!

Да пас прича деветоме пасу

О покољу, страви и ужасу,

Што све човјек уради човјеку

У несрећном двадес'том вијеку.

Појави се и на земљи ђаво,

Који коло поведе крваво,

Враг не бјеше доша, са небеса

Него човјек од крви и меса

— Хитлер, вођа њемачких фашиста.

И највећи крволок од Христа!

Некад каплар аустријских чета

Сад највећи освајач свијета,

Имао је кадар официра

Што немаху ни у сану мира.

Но их жеља вуче војној слави,

С њима у рат улеће крвави...

Ратни вихор брзо се прошири,

Њемачка га спреми и потпири.

Сила вазда јачем право дава,

Неколико европских држава

У налету суровога рата,

Паде као кула од карата.

Све фашизам муњевито брише,

Па и нашу земљу прегазише.

Краљевина Срба и Хрвата

Бездушно је туђину продата,

Да њом крвник управља и суди,

С једном шаком нашијех нељуди.

Захуктале силе Осовине

Раскрчмише туђе домовине

Смрт паклену по Европи сију,

Окренуше војску на Русију

Тој најјачој на свијету сили,

Фашисти су мучки ударили.

Док их срете челична бусија,

Лењинова Црвена армија.

Ту је силни Бонапарта пропа,

Под којијем дрхта сва Европа.

Па се тамо и Хитлеру сврну,

Те се грдан у Њемачку врну!

У данима расула и срама

Када оста наша земља сама,

Крст кукасти да се по њој вије

У најтеже дане историје.

Кад и птица у гори запишта:

Лаловић се врати са бојишта.

Жељно га је дочекала мајка,

Он припрема масе за устанка:

„Ништа нема од слободе драже,

Освајачи цио свијет траже,

Под крваву шапу да га баце,

Нека стење у вјековне ланце.

Да чекамо скршенијех рука

То би била историјска брука,

Клели би нас преци из гробова

Ми нијесмо унуци робова"!

Тада проглас од Партије стиже

Да се народ на устанак диже:

„Све што драгу домовину љуби,

Патриоти, борци, родољуби,

Ко год може оружје носити,

А славом се људском поносити,

Нека одмах у бој ступа тешки,

Рат морамо издржат' витешки

До пресудног дана, до слободе,

— Не слушајте погане изроде"!

Тринаестога јула у свитање,

Срећа ратно промијени стање:

Борци пуни мржње и освете

Нападоше фашистичке чете,

Зајечаше црногорски кланци,

Попуцаше освајачки ланци.

Распламса се борба непрестана,

Хитлер јави из главнога стана

Да тенковске дивизије јаке

Уразуме немирне горштаке:

„Сва Европа покорена чами,

А боре се партизани сами.

У кога се поуздати смију,

Кад су моје трупе у Русију"?

Партизани сили не узмичу,

Ни слушају фашистичку причу.

Наређењу крвавих номада

Покори се четничка команда

Прихватише фашистичку руку

Да се против партизана туку.

И Црна се подијели Гора

На два сасвим супротна табора.

У плејади ратних великана,

Од првога устаничког дана,

Веселин се Лаловић истаче

Акцијама на завојеваче.

Идеја га велика поведе

Да се смјело бори до побједе,

Па стазама трновитим оде

Јер је скупа цијена слободе.

У борбама никад не застаде,

Батаљонски комесар постаде.

Са њим иде у најљуће битке,

А претрпи најмање губитке.

Постојаност има и вјештину

Које красе војног старјешину.

Имао је прекаљене борце,

Поуздане ратне прегаоце,

Што су мушки заставу носили

А душманској сили пркосили.

У насеља већа око пута

Талијанска војска разасута,

Веселин их напада по ноћи,

Кад им нема ниодкуд помоћи.

У брзом их налету потуче,

Па батаљон у зору повуче.

Добро памте људи тога краја

Исход једног мучног окршаја.

Са врлетног брда Вјетерника,

Ту бригада љутијех четника

Опсадира партизанску чету,

У једноме крвавом сусрету.

Жестока је борба отпочела,

Непрекидно шест пунијех чела.

Чета ланац јуришом распуча,

Веселин је спаси из обруча.

Још Лаловић ради без одмора

На стварању народних одбора.

У њима су људи од угледа,

На које се са поносом гледа.

Власт народна на све стране ниче

Да се губа из торине миче.

Партизанска борба стално јача.

Сломи отпор мрског освајача,

Растјеране талијанске трупе

Хоће силом пораз да искупе.

Доведоше спремне дивизије

— Фашистичке отроване змије —

И њемачка сила оружана,

Уздрмаше темеље Балкана.

Авионске ескадриле јаке

Заклониле сунце за облаке,

У пакленом ваздушном јуришу

Положаје партизанске бришу.

Заурлали убојни топови,

Бију као небески громови.

Земљом јуре челичне аждаје,

Рекао бих смак свијета да је.

У сред овог жестоког напада

Партизанска нареди команда

Да одступе Босни јединице

Оставише војне позадинце,

Провјерене и одане људе

Да код маса дух борбени буде

Пут Ријеке и Братоножића,

На вратима од Васојевића,

На тромеђи три општине бивше,

Лаловића хитно упутише

Да четничко упориште Јако

Политички минира свакако.

И Веселин Једне ноћи бану

Изненада у селу Јаблану.

Четрдесет друге у прољеће,

Кад процвјета крваво цвијеће,

Получена братства и племена,

У најтеже дане и времена.

Друг Веселин оклијева није,

Непрестано иде у акције,

Извршава партијске задатке,

Одржава скојевске састанке.

Апелује на све родољубе

Да стрпљење мушко не изгубе

Док се снаге партизанске врну

У поносну ломну Гору Црну.

Окупатор и жари и пали,

Четници се власти докопали,

Под управом свирепих ортака,

Многоме је закукала мајка.

Стријељају намучене борце,

На Вјешала пењу Црногорце.

Суд пријеки без милости суди,

По затвора скапавају људи.

Напунише злогласне логоре

Да заплаше народ Црне Горе.

Лаловића непрестано траже,

Али неће нико да им каже

На коју је окренуо страну,

Вребају га по селу Јаблану.

Двије сестре и мајку му муче

Само дако Веселина скуче.

Па му главу на откупе мећу

Да угасе јуначку свијећу:

Сто хиљада понудише лира

Ко га било како ликвидира.

Лаловић је храбро уризика,

Крај логора самијех четника,

Привремено пронађе склониште,

Војска терен претреса и биште:

По катуна, села, раскрсница,

Не би могла пролећети птица

Да је будно око не опази,

А комесар иде и пролази.

Једног јутра, прије саме зоре,

Кроз четничке страже и логоре,

Неопажен Веселин размину,

Усели се у ледну пећину,

У врлетној Хајдучкој стијени

И склониште тајно промијени.

Гледао сам морачке Платије

И Ругово према Албаније,

Гдје се човјек у пролазу јежи,

Соко цичи а вук гладан бјежи

У врлети љуте од камена;

Чуднија је Хајдучка стијена!

Куд год човјек по свијету иде,

Не би ништа такве пирамиде:

Изђикала право у висине,

Сакриле је околне планине,

Са три стране пада окомито

У тијесно водено корито,

Куда тече ријека Ножица,

То је права вода — мученица,

Пробија се, вијуга и мучи

И стењући кроз клисуре хучи.

На овој су стравичној стијени

И шанчеви турски изграђени.

Мислили су са тог упоришта

Да им неће моћи нико ништа.

Три вијека има или више

Ту језиви злочин направише:

Спустише се Турци низ стијене

Као гладне азијске хијене;

Посјекоше чету ученика,

Паде тридес'т и пет мученика.

Не памти се ни уједној ери

Да су људске маните звијери

Направиле страшнијег ужаса,

Сем њемачких крволочних паса

Када школску покосише дјецу

У несрећном граду Крагујевцу,

Још се виде на Куминој глави

Азијатски трагови крвави,

Али таква злочинства поразна

Брзо стиже заслужена казна:

Чим сазнаше у Братоножиће

За тај злочин и крвопролиће,

Скочи одмах мало и велико,

У шест села није оста, нико.

Нападоше мрске крвопије,

Ево грозне људске погибије:

Није било друге одступнице

Скачу Турци низ голе литице,

Шест стотина лаката висине

У дубоке камене урвине,

Проноси их планинска ријека,

Да се не зна никад до вијека

Куда су им разасуте кости

Због гријеха, злобе и пакости!

С доње стране Хајдучке стијене,

У литице вратоломне њене,

Гдје мало кад прође људска нога,

Нико није вјеровати мога,

Да ту човјек мјесецима живи,

Мушко срце смјелог комесара

Издајника збуни и завара.

Кад наиђу четничке патроле,

Па застану под литице голе,

Док им горе остану погледи,

Срце им се у грудима леди.

Сваке ноћи мајка или сестра

До једнога скровитога мјеста

Доносе му најнужније ствари,

Некадашњи пријатељи стари,

Сад продане измећарске слуге

Траже да му направе „услуге".

Чудне мреже издајници плету

Да би жељу остварили клету,

Појачају по селима страже,

Веселина чекају и траже.

Ал' им просто не иде за руком

Да се срету с планинскијем вуком.

Чим је хладна наступила зима,

Строге мјере Лашић предузима,

Да с' негдје с Веселином срете,

Тереном је растурио чете;

Дако неко на њега набаса,

Свако мисли да му нема спаса!

Непрестане потјере и хајке,

А Веселин у кужу код мајке,

У тајну се земуницу склони

Док прољеће зиму не заклони.

Сада иде стално по терену,

Води борбу смјелу, отворену.

Тим још више четнике подражи

Па бригада оде да га тражи

У удружени заједничка жеља

Два пропала ратна пријатеља

— Талијанску војску и четнике

Да предузму акције велике.

Силна војска вршља по беспућу,

Веселину запалише кућу.

Зулум чине да заплаше рају

И на народ муке ударају.

Тај период несносни и тешки

Лаловић је савлада витешки.

У априлу четрдесет треће,

Изненада абер му долеће:

„Враћају се мрки Црногорци!"

И Веселин под Волујак срете

Прослављене партизанске чете.

Штаб га Пете црногорске зове

Међу своје славне витезове.

И са њима Лаловић остаде

На дужности у штабу бригаде.

Пета право пут Војника оде,

Пук алпински пажљиво уходе.

Са њима је батаљон четника.

Неће од њих умаћ, пиличника.

Кад ноћ мрачна у планину паде,

Партизанска војска их нападе.

Чим је бомба загрмљела прва,

Никоме се није знало стрва.

Кроз алуге и планинске аде

Као да пук у земљу пропаде,

Крв се људска лазинама стаче.

Само „Чопо" — пуковник умаче.

Нека прича за судбину горку

Шта уради Сава на Јаворку.

Батаљони Четврте и Пете

И њихове прекаљене чете

На хитање и на брзу руку,

Ударише талијанском пуку:

На Биоче испод Вјетерника.

Заробише стотине војника.

Мртвијема и не зна се броја.

По забитих страна и присоја.

Ту погибе и командант пука,

Пресуди му пролетерска рука.

У обадва слома и пораза

Веселин се јуначки показа:

С положаја на положај стиже.

А побједу за побједом ниже.

С борцима се потпуно сродио,

Као да се са њима родио.

Ствара здраве другарске односе,

Што истински комунисти носе.

Завладала пролетерска слога:

Један за све а сви заједнога!

После љутог боја на Биоче,

Одмах пета офанзива поче,

По наредби Адолфа Хитлера,

Под командом генерала Лера.

У мјесецу мају, у пролеће

Силна војска фашистичка креће

Партизанске снаге да униште

И очисте балканско ратиште,

Због важнијех стратегијских кота

Ради другог савезничког фронта.

Циљ имаше пета офанзива

Да не пусти партизана жива

Да изнесе из обруча главу

И прегази Сутјеску крваву.

А бише их у клисуре љуте,

Од свакуд им затворише путе.

Талијани, Бугари, Нијемци

Сужавају обруч на ријеци.

Домобрани, четници, усташе,

Иза њих се покорно сврсташе.

Попуњују рупе и празнине,

У врлетне и пусте планине,

Да их штампа њемачка помене.

А Хитлер им прикачи ордене.

За „заслуге" на бојноме пољу,

Само да све дивљачки покољу,

Сто двадесет хиљада војника,

Сва убојна спрема и техника,

Загазише валовитој Пиви,

Све на огањ наложише живи;

Жене, дјецу по збјегова гоне,

Направише ужасне призоре.

Једнога су несрећнога дана

Пет стотина поклали Пивљана.

Бацали су људе низ литице,

Малу дјецу клали немилице.

Крвник средства никаква не бира.

Народ бјежи главом без обзира

У камене планинске забити,

Дако живог спаси и заштити.

Стала писка Дјецу по пећина

Ту је мајка удавила сина,

Овај подвиг достојан је славе!

Партизанска војска преморена

По беспутних Мјеста и терена.

Три године крвавих мегдана,

-— Окршаји свакојега дана,

Планинскоме ратовању вјешта,

У челична упаде клијешта.

Деветнаест хиљада војника,

На стотине вуку рањеника.

Са њима су болесни и стари.

Најтежи им бјеху тифусари:

Изгубили над собом контролу

У овоме крвавоме колу,

Не гледају мјесецима хљеба,

А сада их избавити треба,

Три хиљаде љутих невољника

Испод каме безумног крвника.

Од кад људи дијеле мегдане,

Од кад пише историја дане,

Није било витешког прегнућа

Кад крв земљу натапаше врућа,

Ни да сила једна другу срете,

Као што су партизанске чете

Дочекале неколико вјера,

Код којих је створена завјера

Да све кољу што им пане шака

Старца, жену, рањеног јунака,

А дијете из наручја мајци

Пред њом да се у ватру убаци!

Ко би призор описати мога,

Ту напада седам на једнога!

Сви се мрачној сили одупиру

И достојно на мегдан умиру

Да рањене и болесне спасу,

У најтежем животном часу,

У врлетне дубоке масиве,

Кањонима Сутјеске и Пиве.

Огањ сипље из хиљада рука

Црна јата надлијећу „штука",

Пробију се брзо ка' утваре,

Смртоносни челик истоваре.

Шарац рже, зациктала „бреда"

Бацач ока отворити неда.

Ручне бомбе праште као киша,

А све само напријед јуриша.

Ућутале хаубице тешке,

Јер су кобне направиле грешке.

Брзом паљбом претходнога дана,

А сада је војска смијешана,

Пукови се срели и бригаде,

Касапница стравична настаде!

Црни гавран високо се вије,

А вук бјежи, ни стрва му није.

Поломљене букве и јасике

Јеле гране укрстиле витке

Попадали мртви на хиљаде,

Не познајеш ни старе ни младе.

Рањеника има два пут' више,

Нико мајци ни сестри не пише.

Пробише се ударне бригаде,

Тешком борбом ломећи нападе.

Послужи их јунаштво и срећа,

А остаде дивизија трећа

Да болницу извуче и брани

Но не дају пакосни Германи,

На ријеци обруч саставише

А шанчеве тврде направише.

Црна земља крв је људску пила

Није било таквих Термопила,

Ни крвавог обрачуна прије

Од постанка ратне историје.

Три пут љути ланци запучени —

Јуришају борци намучени.

Преко овог ватренога зида

Не би проша, славни Леонида.

Узмакли би виташки Спартанци.

Одступили борбени Јапанци...

Ко би сили мога, одољети

У те пусте планинске врлети!

Нако само пролетери љути,

Што су свакој муци навикнути.

Руководство дивизије треће

У стравични окршај улеће,

Све бригаде у борбу увуче

Да паклене пробију обруче.

Сад Лаловић нову дужност прима

И батаљон трећи преузима.

Јуришом га Веселин поведе

На скривене њемачке засједе.

Са три их је напануо правца,

Једну чету за другом пребаца

Па повика: „Напријед бомбаши,

Већ се борци пробијају наши,

На муци се људска храброст мјери,

Ми морамо проћи пролетери!"

Сва оружја бљују огањ врући,

Продори су просто немогући.

Бомбе јече, брзи шарци косе,

Весо зове да рањене носе.

Поврати се са једног пропланка

И уграби рањеног јунака

Полако га усправи на леђа

Да му тешке ране не вријеђа.

Пажљиво се кроз омаре креће

Докле метак крвнички долеће.

Рањенога партизана уби,

— Лаловић га мртвога пољуби.

Чу се тиха ријеч комесара.

„Јединац је међу пет сестара"!

Батаљон је цио у јуришу,

Кроз ватрену од олова кишу.

У посљедњем одлучном нападу

Саломише тврду барикаду

И пробише њемачке обруче,

Да се млада покољења уче

Шта су њини учинили преци

У подвигу мушком на Сутјесци.

Једна мала планинска ријека,

Непозната до овог вијека,

Поста симбол витешких прегнућа.

У клисуре и дивља беспућа

Леже кости хиљада Јунака

Које више неће гледат' мајка.

Ту плејада паде витезова

Потомака славног Кутузова,

Што у своме бесмртном јуришу

Славне дане историје пишу.

Вјекови ће носит' њину славу

И помињат' Сутјеску крваву.

Није нико од кад људи памте

Тако срио крваве џелате,

Јуначки им изнио здравицу

На врлетну балканску главицу.

Гордо ратну заставу носио,

А несреће страшне подносио,

Од Косова до данашњег дана

Као што је војска партизана.

После ове ватрене олује

Штаб Врховни Петој наређује

Кад предахне мало и одмори

Нека иде ломној Црној Гори

И бригада на задатак оде,

Мучне борбе даноноћно воде,

Разбијају усташке колоне,

А Нијемце и четнике гоне.

Бригада се планинама вину,

Прође Босну и Херцеговину.

Успутно су попунили чете

Док их кршна Црна Гора срете.

Приђоше јој са западне стране,

Угазише у племе Бањане.

Поставише на положај страже

Но им један омладинац каже:

„Четничке се појављују групе,

Потајно се по главица купе,

Од Трепача до брда Боана

Осматрају терен партизана,

Могу мучки извршит' нападе".

А нареди командант бригаде:

„Нека одмах пође извидница

На обронке првијех главица".

Таман пође спремљена патрола,

Док ево ти сивога сокола

— Лаловића Веса из Јаблана,

Што је вазда спреман за мегдана.

Сретоше се у густој дубрави,

Лаловић их другарски поздрави.

Рекоше му: „Извјештаји доде,

Четници нас потајно уходе".

Група пажњу комесару скрену,

Млади борци, невични терену,

Завешће их планински путањци,

Преварити четнички јатаци.

Ради тога са њима отиде

Да та мјеста сумљива извиде.

Крај септембра,четрдесет треће.

Дан је диван као у прољеће,

Размињују брда и шумарке

И неравне планинске пашњаке.

Често Весо осматра и гледа

Ма се ништа запазити неда.

Док су дошли до брда Боана,

Овог кобног јесењега дана;

Кроз продоли куће разбацане,

Једна лежи право испод стране,

Прикрива је шума од погледа,

А у њој је четничка засједа.

Веселин се спусти низ осоје

И другове упозори своје

Да се мало боље распореде

Пут га ниском шумицом поведе,

Оде прав, низ окрајак кући,

Но га меци уставише врући.

Брзи рафал пушкомитраљеза

Лаловића покоси витеза.

Не чуше се посљедње ријечи,

Смрт га клета у томе спријечи.

Челик разби срце у комаде,

Мртав јунак на мјесту остаде.

Онда паљбу отвори патрола,

Пуни туге и истинског бола.

Кад је пуцањ зачула бригада,

Похиташе у правцу напада.

Умакоше безочне убице

Пут Његоша високе главице,

Батаљон их растјерао трећи.

Но им стиже вијест о несрећи,

Да им нема Лаловића Веса,

Бол дубоки другове потреса.

Полећеше пролетерске чете

Комесара свога да освете.

Жалост их је покосила врућа,

Запалише неколико кућа,

Гдје се крила издајничка банда,

Сва се Пета искупи бригада.

Мртвога су опколили лава,

На камен му наслоњена глава.

Десна рука на машинку пала

Крв му дивно лице попрскала

У цвијету младост покошена,

Два му црна ока угашена.

Јуначке му изломљене груди,

Вјечно заспа да се не пробуди!

Доша, народ из околних села,

Омладина ћути невесела.

Дах свијема у груди застаде

Када рече комесар бригаде

На овоме жалосноме збору

У својему дирљивом говору:

„Срце моје обузима туга,

Опраштам се од најбољег друга

— Веселина храброг Лаловића.

Из Јаблана, од Братоножића.

Достојнога и поштеног сина.

Што је ника, из ових планина,

Које памте освајаче стране

И слободу вјековима бране.

Нема више ратног ветерана,

Но је младост прекинута рана.

Омиљеног, дичног комесара

Што је чуда од јунаштва ствара.

Он крваву Сутјеску преброди

Па га данас погани изроди

На подмукли начин уграбише,

Дом јуначки у црно завише.

Ова банда плаћених кољача,

Коју води Лалић из Трепача,

Извјештај ће да пошаље Дражи

Јер он такве злочине и тражи.

За издају и њихову бруку

Праунук ће причат' праунуку.

А тебе ће, драги Веселине,

Жалит' ове горе и планине,

Напаћени народ Црне Горе,

Другови ће с тобом да се зоре!

Храбрићемо срце пролетера

Са примјером твога карактера,

Комунисте, друга и јунака

— Нека ти је црна земља лака!"

Кад почасни плотун опалише,

Омиљеног друга сахранише.

У том часу два врана гаврана

Винуше се на крила лагана,

Прелећеше никшићке равнице,

Умакоше изнад Прекорнице,

Разминуше морачке масиве,

Нигдје душе не сретоше живе.

Долећеше до села Јаблана,

Угледа их Лаловића Плана,

Па их пита од које су стране,

А црни јој одговара вране:

„Ми несрећне доносимо гласе

На домове који се угасе,

А тражимо Лаловић Плану

И њезину кућу ископану.

Јединца је изгубила сина,

Сломиће је жалосна истина.

Гдје је мајка Веса комесара

Је ли овдје која од сестара!"

Кад злогласне опазише птице,

Вреле сузе низ мајчино лице,

На крила се подигоше лака,

Утонуше у таму облака.

Вијест село и племе узбуди,

Сливају се у поворке људи.

Похиташе својте и рођаци

На утјеху самохраној мајци.

Црни барјак на кућу ставише

Да се никад с ње не скида више.

Двије сестре као гује двије,

У црно се рухо обавиле.

Одлијеже лелек са Јаблана,

Ах, што чини Лаловића Плана.

Несрећа је сломи и потресе,

Ма се с болом Јуначки понесе.

Па да видиш китне Црногорке

Поче јаде изливати горке:

„Узданице цијелог племена,

За све дане срећо изгубљена!

Гдје ти мушке остадоше кости,

Куку мене за твојом младости!

Кад те вруће зрна изломише,

Што си сине жалио највише?

Или младост витешку и зорну,

Или мајку стару и уморну,

Или сестре, кукавице горске,

Ил' јунаке Пете црногорске

Неумрле витезове горде,

Што су пали крај Сутјеске воде!

Мој увели планински цвијету,

Ја највише жалим на свијету

Твоју младост бујну, расцвјетану

Твоју пусту кућу ископану.

С тобом ћу се мртвим поносити,

Тешку рану у срцу носити.

Ко ће сестре од туге бранити,

Ко ће стару мајку сахранити?

Ја ћу често разговарат' с тобом

Костима се заклињем и гробом

Да ћу храбро ићи смртној ури,

Но се мене Веселине жури

У наручје милом једињаку,

Што ће жељно загрлити мајку!"

Те по жељи сестара и мајке

Пренесоше посмртне остатке,

У једноме послератном дану,

Да остану вјечно на Јаблану.

Калопери и планинске руже

Сваког љета гробницу окруже.

Не треба им ни росе, ни кише

Јер их сестре сузама залише.

Често мајка обилази сина

Ево двадес'т и девет година

Све судбину опомиње клету

Да је спреми ономе свијету,

Да угрије срце из њедара

Код најдражег из младости дара,

Ал' судбина не зна ни осјећа

Како боли изгубљена срећа.

То зна Плана Лаловића стара,

Храбра мајка, дичног комесара.











Нема коментара:

Постави коментар