петак, 02. март 2012.

Момчило Ђ. Радојевић

ЈУНАЧКА СМРТ МОМИРА

ВЕЛИМИРОВИЋА



Породица Велимировића,

Потомци су славнијех племића,

Настањени у селу Маленза,

Гдје су сабље за вријеме кнеза

Сијевале на свакоју страну,

Биле вичне боју и мегдану.

За вријеме црне горе старе

Ломиле су сабље и ханџаре,

Те је јунак светио јунака

Оловнијем зрном из пушака,

Див јунаци међу јунацима,

Част и понос својим потомцима.

Соко сиви Ђурковић Иване

Славне прође битке и мегдане.

Да поменем Сима Барјактара,

Што је чуда од јунаштва ствара.

Па Богдана, Симовога сина,

Стотинаша из ових планина,

Бјеше јунак на Вучјему Долу

Десна рука уз књаза Николу.

Па јунака вођу харамбаша

По имену попа Матејаша,

Што погибе у Дугу крваву

И донесе своме роду славу,

И Јагоша млада капетана

Што му нема у ордију пара.

И још многи јунаци и вође,

Да их не би набрајао овђе

Но да почнем писати скорије,

О јунаку нове историје.

О Момиру, Благотину сину,

Кад се роди к'о да сунце сину

И огрија загарачка села,

А мајка му Савица весела

Кад је овог родила сокола,

К'о сердара Пилетића Јола.

Њен је отац славни јунак био

И десну је ногу изгубио,

На Вацкијем вратима код Спужа

Гдје из крви цвјета данас ружа.

Мартиновић Шуто из Ђеђеза

Носио је обележје кнеза.

Момо јунак куће загорачке,

Врлине ће доказат' јуначке,

Докле стигне на дане момачке

И остави године дечачке,

Док се снагом не опаше мушком

И погледа у очи са пушком.

Расте момак к'о цвијет из траве,

Не знајући за дане крваве

Да ће и он једног јулског дана,

Постат' борац битке и мегдана.

Основну је завршио школу

Гимназија бјеше на помолу.

Матурира у град Подгорици,

Гдје и многи црногорски ђаци,

Па је вишу наставио школу,

К'о што личи овоме соколу.

Младо момче па немаше мира,

Три године дана је студира,

Напредан је и озбиљан био,

Сваки друг се њиме поносио.

Бјеше зрео за славнога борца,ж

Диван пример правог Црногорца.

Љепотом је надмашио виле,

Што су некад у пештере биле.

Црну косу раздваја на чело,

Лице мило и увек весело.

Насмијан је као зора рана,

Ова бујна младост расцвјетана,

Као цвијет у прољећне дане,

Образ румен а обрве вране

Два му ока звијезде са неба,

Од љепоте више му не треба.

То је опис његовога лика,

Стас имаше као оморика,

А чврстину као бор с планина,

Као што је наша омладина.

Рат отпоче, пакао настаде,

С Београдом студент се растаде.

Брзо стже до свог завичаја,

Жељан свега из овога краја.

Мајка га је дочекала стара,

Сина љуби, а очи одмара.

Сестре су га дочекале миле

Све четири брата загрлиле.

Милица је најстарија била,

Па је брата прва загрлила.

Све су биле озарена лица,

К'о из бајке да гледају принца

Момир њима изгледаше тако

Као сунце да гријаше жарко.

Али радост не бијаше дуга ,

Него ратни наступише дани,

Треба своја земља да се брани.

Па ни Момир не гледаше мајку

У тринаестојулском устанку,

Но полеће да крв људску лије

И заставу устанка развије.

Потомак је славних праотаца,

Нема нигдје оваквих бораца,

К'о што бјеху ти планински џини,

Полагаху живот отаџбини.

Овог славног историјског дана

Уништите чете талијана.

Колика је славна Црна Гора

Свуд остаде мрамор до мрамора.

Момир, младић као вита јела,

Хитар бјеше к'о с лука стријела,

Па јуриша на свакоју страну,

Поче славна битка на Балкану.

Прва борба гдје је Момир био

Свој је мали одред прославио,

На Вељему брду изнад Спужа

Ко из баште кад проникне ружа.

Митраљезом тук'о је стојећи

Гдје му нико не може побјећи.

На Пљевља је славни јунак био,

Јунаштвом је друге задивио.

Па је ратне наставио дане,

Прош'о славне битке и мегдане.

Под заставу стиже пролетера

Овај идол људског карактера.

Најбољи се бираху јунаци

Као некад сабље и барјаци,

Да на конгрес пођу омладине,

Да прикажу јуначке врлине.

Славни борци Четврте бригаде

Каква чуда од јунаштва раде!

Он је први као примјер био,

Херојски је подвиг направио.

Омладинци из Југославије

Чуше оно што нијесу прије,

Да је Момир, борац из четврте

Крволочне разгонио чете,

К'о од шале тукао се с њима,

Био понос својим друговима.

На Ливну је славни борац био

Многе хорде у црно завио.

Ту је Момир за седам минута

Пушком својом од челика љута,

Тридесет и пет убио усташа,

Да га слави домовина наша.

Соко борбу настављаше даље,

Добијаше за храброст медаље.

Овај јунак ломне Црне Горе,

Благо мајци ако јој се врне.

Битку славну на Неретви прође

И поново завичају дође.

Петнаестог у прољеће маја

Дану нигдје не бијаше краја

Са четири од стране свијета,

Офанзива почела је пета.

Од крвавог Колашина града

Гдје је много учињено јада.

Преко виса плавог Дурмитора,

Што се с њим дичи Црна Гора,

До Мратиња гдје су била врата

Прекретнице из овога рата,

Будањ пусти и Маглић планину,

Гдје нам много бораца погину.

Па крваве Милошевске греде,

Што нечије историје вреде.

Катун Штирно гдје су битке биле

Што су швапску силу задивиле.

За Вучево да не причам ништа,

Ту су била крвава попришта,

На Маглићу и Пиви ријеци,

Скоро исто као на Сутјесци.

Па Тјентиште у оквиру гора,

Пет хиљада гдје оста мрамора.

Милин Кладе, те планине пусте,

Гдје су хумке остануле густе

Од крвавог огња из облака,

Мало живих остаде јунака.

И Љубина гроба крвавога,

Гдје не оста живог ни једнога.

Зеленгоро висока и пуста,

Многоме си затворила уста.

О Јелечу, висока планино,

За многога вјечна домовино.

Миљевина да је бог убије

Ко је знао што у себи крије!

А Мрежице ово село мало,

Гдје је много глава попадало.

Ни Мазлина није боља била,

Крв се људска потоцима лила,

И Растовац, брдска раскрсница,

Гдје је била људска касапница.

А Свјетилна крвава станица,

Гдје је Момир био узданица,

Борио се к'о лав у планине,

Чуо јунак понос домовине:

Бомбе баца митраљезом шара,

На бункере пролазе отвара.

Читав дан се јуначки борио,

Док је швапски пролаз отворио.

Испред саме ноћи кад је било,

Швапско га је зрно погодило

И разнесе груди пролетера,

Испред самог њемачког бункера.

Нити јечи нити се превија,

Нит' се крије нити се савија,

Но је јунак наставио дјело

Док је друштво пристигло цијело.

Ту је Мома друштво прихватило

И рањена друга изнијело,

Мада види да му нема спаса

Нити јечи, нит' одаје гласа.

Остао је у селу Прибеља

И мртвога да га вуче жеља,

Што остаде у такво беспуће

Јер је знао неће гледат' куће.

На самртном часу кад бијаше

Онда мајци црну књигу пише:

„Мајко моја, родитељу мио,

И у гробу ја бих сретан био,

Кад бих био близу твога крила

Опрости ми, мајко моја мила.

Поздрави ми Димитрија брата

Нећу му се враћати из рата.

Поздрави ми моје сестре миле

Знам да су се у црно завиле,

Но им реци мајко моја стара

Да не жале Момира бећара,

Јер имају брата још једнога

Да не пређе кућа на другога.“

Гавран слуша на јеловој грани

Како пишу славни партизани,

Па са мртвог мајци писмо узе,

Од жалости пролио је сузе.

Однесе га да га преда мајци

Да кукају сестре и рођаци.

За Савицу нећу рећи ништа,

Вран долеће с крвавог бојишта,

И кад преда писмо тужној мајци,

Од туге се спуштише облаци,

Па закука како никад није

Зле судбине да је Бог убије.

Мајка виђе што јој писмо пише

Да Момира живог нема више.

Његов живот што описах прије

Оста понос људске историје.

На Тјентишту, на збору ратника

Гдје је била маса превелика,

Затужјела једна тужилица

То је била Маркова Милица,

И по роду Момова сестрица.

Жалила је сваког Црногорца,

И остале јунаке из рата

К'о Момира, рођенога брата:

„О Момире, сунце иза гора,

Старости ми и твога мрамора

И док сунце ове горе грије,

Док ми земља лице не покрије,

Жалићу те моја снаго мила

Јер сам у дом несрећница била.

На дому сам врата затворила

И мушко сам чедо изгубила

Тебе хвала кад си јунак био,

Домовини живот положио,

Нек ти слава к'о слобода сија,

К'о јунака великих армија!“












Нема коментара:

Постави коментар