петак, 02. март 2012.

Миливоје Р. Контић

ЛОВЋЕНСКИ БАТАЉОН И ПОХОД

НА ПЉЕВЉА 1941. ГОДИНЕ



Четрдесет прве у пролеће

Кад се сунце са југа окреће,

Раног јутра, шестог априла,

Хитлерова лети ескадрила.

Надлијеће врхове Балкана,

Па савија пут јужнијех страна,

Собом носи муње и громове,

Да словенске разруши домове.

Ал' се Хитлер грдно преварио

Иако је зором подранио

Јер ће борбу први прихватити:

„Заточници мријет' навикнути“,

И устати пролетерске снаге

Рад одбране домовине драге.

Међу таквом војском пролетера

Лик се јави Ћетковића Пера,

С Љуботиња и Цетиња града,

Гдје се с пјесмом за слободу страда,

Гдје плакања не чуше се гласи

Бадње вече гдје слободу спаси,

Гдје но сестра Батрићева тужи

И главаре пред народом ружи,

Зашто сједе, што их више мучи

Да л' не виде земља се истурчи.

Гдје је Иван задужбину дига,

Гдје се прва одштампала књига;

На Ободу историјском граду,

Чи, бедеми свједоче о раду

Њиховоме у средњем вијеку

И штампању књига на Ријеку.

Па та слова од олова црна

У пушчана претапаху зрна,

Кад немаху чиме да се бране,

Од најезде са свакоје стране.

Гдје је орла сломљеније, крила

Са Косова пренијела вила,

Те је тешке лијечио ране

И спрема, се за нове мегдане.

Гдје пољана Обилића змаја

Вјековима јунаке напаја,

Са Милошем и са Карађорђијем,

И њиховим дјелом бесмртнијем.

Петар први гдје је закон ствара,

Црногорце молио и кара

И мудре им давао савјете,

Да се братској љубави посвете.

Гдје је двеста и педесет љета

Земљом лоза управљала света

Борећи се споља и изнутра

Да би љепше изгледала сјутра.

Гдје је сердар Ђурашковић стари,

На збор, гдје су народни главари,

Први приша, без имало ара,

Те поздрави младога владара,

Редом сваки за њиме је поша

И цјелива десницу Његоша.

Док он мудро као да је стара

Прд скупштином закле се главара,

Дужности ће испуњават' свете,

И стрикове чуват аманете.

Гдје но Ловћен као џин из бајке

Мрк ал' будан разбија облаке,

Па ко стражар вјечити без смјене,

Чува наше престоле камене,

Са којих је свијетлила зрака

Зоре усред отоманског мрака,

И будилник полијета ора,

До најдаљих словенских тимора.

Ту је Раде од младости ране

У природи проводио дане;

Филозофска састављао дјела

И посматра небеска тијела,

Како сјају, гасну и трепере

Кроз плаветну пучину без мјере,

Остале је заклињућ у „Лучи“,

Хтио тајну неба да докучи,

Уздишући болеснијех груди

Што му племе из сна се не буди!

Мештровић је у своје вријеме

Обликовао оквир дијадеме

Маузолеј, са кога се виде

Египатске старе пирамиде.

Гдје у поље, око богомоље,

Чудновато и сад стоји коље;

Од пушака турскијех јунака

Три хиљаде цијеви на броју,

Прича тешку историју своју,

Са Граховца и Вучјега Дола,

Гдје им тешка посрнуше кола.

Гдје се Јован Липовац родио

И армију руску предводио

До бедема града Портартура,

Адмирал га позна Камимура.

Гдје крвави случај Белведера

Скупо кошта отпор пролетера.

Ту је Перо у такву нахију

Завршио рано гимназију,

Васпитаван читајући дјела,

Из ризнице научније врела,

И напаја вјером идеала

Слушајући народног гуслара,

И остала корисна предањ,

Још од доба Балша и Немања,

И већ бјеше у чин капетана

Академска личност поуздана.

Кобни април хоризонт замрачи

Загазише земљом освајачи,

Јер бијаху без објаве рата,

Београду извалили врата,

Не питаху да ли је слободно

Јер све бјеху средили погодно,

Краљ и влада преко океана,

Побјегоше са дуга мегдана,

Оставише домовину своју,

Ко ће сили стати на двобоју?

Војске мало, оружања слаба

Десет пута надмоћнија Шваба,

Ал' те војске иако је мало,

Бјеше мушки на мегдану стало,

Са једнијем бројем официра,

Који није хтио да пактира,

Ал' за фајду када не помага:

„Мало рука, малена и снага“

Увиђоше више рата нема

И Партију да устанак спрема,

Па свој народ у борбу позива,

И планове фашизма открива,

Како снује и шта поручује

Једним даје, другом обећаје,

Трећим да их не сматрају странце

Док свијема не притегну ланце!

Непокорне траже кроз комуне

Да им мирне грађане не буне.

Ал' се Перо у Љуботињ врати

Успје да га Шваба не ухвати,

Компартија бјеше код њих јака,

Стотину је бројала момака,

Из народа Титових првака.

Перо им је приступио смјело

Јер рађаху на велико дјело,

А они га примише ка' брата,

И широм му отворише врата.

А кад дође тринаести јула

Те се пушка устаничка чула,

Перо бјеше у прве ратнике;

Што успјехе имаше велике,

Од првога дана и мегдана,

Кад педесет паде талијана,

У сусрету на Студена врела

Гдје је крвца потоком проврела,

До ријеке Црнојевић Ива.

Њихове су борбе на Кошћеле

На мегдану славу однијеле,

Са Горилцима из Горњег Цеклина,

Дивизија памтиће: „Месина“,

Када једна чета партизана,

Баталион разби Талијана,

Што убише, а што заробише,

Пет стотина, а кажу и више.

Заробљене Швабе на Кошћеле,

На Љуботињ страже су спровеле,

Пред њима је изашао Пеко

И на шпанском бесједу изреко:

„Да кроз ове слободарске горе,

Нико силом продријет' не море,

Нит је проше без крвавог данка

Од њихова до данас постанка“,

Представи им чету партизанску,

Која разби силу талијанску,

Нека виде да то није варка:

„Јер бој бије срце у јунака“.

Све оружје и опрема пука,

Баталион што је собом вука,

У рукама оста партизана,

Те су спремни за више мегдана.

С таквом војском кроз редове њене

Перо стече високе цијене;

Те новембра Партија му даде

Да преузме високе команде,

На батаљон испод Ловћен-горе,

Гдје се зраци не гасише зоре,

У ком бјеше све једнога лика

Три стотине шездесет ратника;

Потомака са Царева Лаза,

Чева равна и других богаза,

Што везаху ријеч за животе

Са заклетвом сердара Вукоте.

Од којих ће кроз челичне кола

Постанути тридес'т генерала

А колико народних хероја,

Из његова искочит' ће строја?

Крај бијаше мјесеца новембра

Јесен гола указала ребра

Сунце на југ одмакло на пола,

Снијег брда обавио гола,

Сва природа к'о нијема ћути,

Сем кораци што се чују крути,

И грактање преплашеног врана

Што је оста иза каравана.

Виде борци врана гдје замиче

Ал' глас његов на њих не утиче,

Јер с том војском ИДЕЈА управља

И води их у правцу Пљеваља.

С друге стране ка' вукови горски

Гором језде, момци дурмиторски,

Сви ка' да су из оне плејаде,

Што Ченгићу ударац зададе.

Два одреда из Никшића града,

Газе као пролетерска гарда,

Састаше се уочи напада,

Ту је зетски и „Бијели Павле“,

Па јунаци с Мораче и Таре,

Да заједно на Пљевља ударе.

Своме граду слободу да врате

И да казне из Рима солдате.

Али неко из колоне пете,

Глас дотури за њихове чете.

Зато су се Талијани били

На вријеме добро утврдили.

Ноћ бијаше децембра првога,

Обрачуна брате крвавога,

Који поче на вратима града,

А свијетло неста изненада,

Куририма пометоше стазе

Те не виде кудије залазе,

Нити могу одржават' везе,

Већ на њине гину митраљезе,

Ал' успјеше у окршај први,

Пола града заузет у крви.

Те је тога историјског дана,

Преко триста пало Талијана.

Дан настаје, борба малаксаје

Муниција поче да нестаје;

Смрт очита од свакуда вреба

А рањене спасавати треба,

Ал' их много у граду остаде,

Да чувају мртви барикаде,

Двеста и три повјесница каже

Да вјечито на капију страже,

Удружени њихови костури,

К'о орлови надгледају сури,

Град достојан признања и славе

И трагове слободе крваве.

Све то бјеху народни хероји,

Сам их Ловћен седамдесет броји!





Нема коментара:

Постави коментар